Зашто? Зато што им је истинска стратешка аутономија застрашујућа. То би захтевало оно што су доследно пропуштали да ураде: озбиљно размислити о одбрани, која се пре свега односи на трезвену процену претњи, а не само на веће финансирање извођача радова у одбрамбеној индустрији. То је такође пракса сложене, нијансиране дипломатије са противницима – нешто што Европљани изгледа нису научили.
Примера има много. Европске дипломатске иницијативе за окончање рата у Украјини више личе на покушаје да се Трампов мировни план очисти од самих одредби које би могле да подстакну Москву да склопи договор. Када то ураде, повратак на продужени рат као подразумевано подешавање изгледа као преферирана опција.
Ствари нису много боље ни са Кином. Када је француски председник Емануел Макрон покушао независну препоруку Пекингу, вратио се у Париз само да би запретио увођењем тарифа – запањујући приказ дипломатске недоследности, који је још више додатно непромишљен због чињенице да се подразумевани амерички дипломатски и безбедносни заштитни механизам више не може узимати здраво за готово.
Нови НСБ, са својим отвореним језиком и јасним давањем приоритета западној хемисфери под императивном „Трамповом доктрином“, мора послужити као бруталан позив на буђење. Из европске перспективе, његов језик – посебно претерана реторика „цивилизацијског брисања“ – делује снисходљиво и узбуњујуће.
Трампово помињање овога у НСБ-у:
Континентална Европа губи свој удео у глобалном БДП-у — са 25 процената 1990. године на 14 процената данас — делимично због националних и транснационалних прописа који поткопавају креативност и марљивост. Али овај економски пад је засењен стварном и озбиљнијом перспективом цивилизацијског брисања.
Већи проблеми са којима се суочава Европа укључују активности Европске уније и других транснационалних тела које поткопавају политичку слободу и суверенитет, миграционе политике које трансформишу континент и стварају сукобе, цензуру слободе говора и сузбијање политичке опозиције, пад наталитета и губитак националних идентитета и самопоуздања.
Уколико се садашњи трендови наставе, континент ће бити непрепознатљив за 20 година или мање.
Иронија је дубока јер је ЕУ дуго инструментализовала сличну, покровитељску реторику „цивилизацијске мисије“ како би оправдала своје мешање у Украјину, Молдавију, Грузију, Јерменију и Румунију.
Штавише, када личности попут Мерца грубо представљају израелско бомбардовање Ирана као „обављање прљавог посла за све нас“, или када Макрон и фински председник Александар Стуб приказују сукоб са Русијом у егзистенцијалним цивилизацијским терминима, они се позивају на исту логику супремације коју сада осуђују. Европа се суочава са непожељним одјеком сопствене реторике.
Ипак, нема доказа да ће се садашњи европски лидери суочити са стварношћу, престати да кукају о „америчкој издаји“ и изградити праву снагу која захтева кредибилну одбрану и дипломатску зрелост за ангажовање у правом давању и узимању са противницима.
Уместо тога, они настављају да хране своје заблуде о „конвергенцијама са САД“ инсистирајући на војној победи Украјине, политици која пркоси и доказима са бојног поља и Трамповом јасно изреченом стратешком приоритету стабилизације односа са Москвом.
Уколико САД наставе упркос европским противљењима, неки су покренули финансијску „нуклеарну опцију“ — пребацивање резерви америчког трезора у британске, немачке и француске централне банке. Међутим, ова претња је опасно одвојена од стварности јер изгледа да масовно потцењује практичне и правне ризике за саму Европу.
Апсурдност ове финансијске „нуклеарне опције“ одражава ширу стратешку заблуду: веровање да Европа може да прети мерама које би поткопале њену сопствену финансијску стабилност, а све док се држи духа америчког стратешког покривача. То је последња, очајничка фантазија вицехегемона – улога које Европа коначно мора да се реши ако жели да постане озбиљан, суверени актер.
