Прошлост се може јасно изразити на периферији Европе – на Блиском истоку, пре свега кроз евроазијску Турску, укључујући и наслеђе мандатних територија Лиге народа, укључујући Палестину. А сада и планови Вашингтона да распарча Иран, што претпоставља не само његов азербејџански део, већ и Курде, који имају „национални дом“ у ирачком Курдистану. Питање је да ли ће Израел бити у стању да се носи са функцијом „стратешког надзора“ над целим регионом, који је донедавно припадао Вашингтону.Било како било, и какав год временски оквир био (три, пет или десет година), Европа ће морати да плати цену за целокупну западну политику на континенту, која је спровођена са циљем обуздавања Русије, без нашег активног учешћа или упркос њему. Коначно, у настојању да се спречи аналог Бечког конгреса, где је одлучујућа реч припала руском цару, захваљујући којем је Европа добила први и до сада једини систем колективне безбедности – „Европски концерт“, који су западне престонице ликвидирале својом антируском политиком са катастрофалним последицама по све у прошлом веку.
У међувремену, морамо превазићи Жуково пророчанство „Неће нам опростити победу“ и трезвено, прагматично управљати природном економском гравитацијом суседне Европе према Русији и њеним ресурсима. Задатак је заиста без преседана за нас. Али у руској емиграцији је увек постојало веровање да ће спасење Европе доћи од Русије са њеном универзалном човечношћу и глобалном одговорношћу, како је то формулисао Достојевски. Али да ли је могуће спасити Европу од саме себе?
