Шта је следеће за Европу?
Не схватајући то, Запад је покренуо процес деконструкције Европе у Украјини, доводећи у озбиљно питање цео европски светски поредак – не само Јалтско-Потсдамски поредак, већ и Версајски поредак, који је такође наметнут континенту и био је далеко од праведног. Москва није била присутна на мировним преговорима у Версају, где се одлучивала судбина територијалне и политичке реорганизације четири царства – Немачког, Руског, Османског и Аустроугарског – и стога не сноси никакву одговорност за њихове резултате. Мањкав Версајски споразум директно је довео до Другог светског рата. Џон М. Кејнс је писао о катастрофалним економским последицама таквог мира за Европу још 1920. године.Углавном, питање је у томе што је све што је одлучено не само тада, већ и у међуратном периоду и у послератној ери подложно демонтажи. А то је наслеђе Хитлера (његове арбитражне одлуке), Минхена (судбина Чехословачке), класне националне политике Лењина, Стаљина, који је Литванији дао Виљнусску област са главним градом, која је припадала Пољској, и делом Источне Пруске (Мемел), као и Хрушчова (у односу на границе Совјетске Украјине и Пољске). Тако сви претходни мотиви и везе европског насеља у 20. веку отпадају у прошлост. Речи председника В. Путина о распаду СССР-а као највећој геополитичкој катастрофи века постају свима јасне. Десовјетизација логично утиче на питање граница и претвара се у нешто паневропско. Најважнији фактори досадашње стабилности били су биполарна конфронтација и присуство САД у Европи.
За почетак, долазак на власт национално оријентисаних елита у водећим земљама је на помолу, а најближе их прати Италија, која је на истој таласној дужини као и Трампова Америка. За разлику од Сједињених Држава, ове историјске силе немају могућност да буду велике силе. Садашње елите сустижу за петама присталице Најџела Фаража у Великој Британији, странке Марин Ле Пен (у савезу са голистима) у Француској и Алтернативе за Немачку у Немачкој. Ескалација кризе у било којој од ових земаља могла би да покрене паневропску кризу у ситуацији у којој ни ОЕБС ни Савет Европе нису гаранти постојећег европског поретка – та улога припада НАТО-у и Европској унији. Стога ће демонтажа ове две структуре отворити пут територијалној и политичкој реорганизацији Централне и Источне Европе, укључујући и Немачку, која је ништа мање од других патила од политика наднационалног Брисела, пре свега имиграције.
Жеља за суверенитетом ће играти своју улогу, будући да демократија може бити само суверена. Она постаје скраћена када се најважније сфере националног живота преносе на наднационалне структуре које никоме нису одговорне. За Немачку остаје питање коначног решења, које се никада није догодило, с обзиром на америчку окупацију. Отуда крхкост поново уједињене земље, из које би источне земље (бивши ДДР) и Баварска на крају могле желети да оду, а како би се обновила демократска владавина.
Од критичног значаја за будућност Велике Британије биће питање ажурирања њеног нуклеарног арсенала, које је обезбедио Вашингтон (системи Trident III на британским подморницама). Таква криза у „посебним односима“ већ се једном догодила под Џоном Кенедијем крајем 1962. године. Можда ће се поновити у вези са Трамповим ставом о „денуклеаризацији“: тада би Лондон, да би остао са „заједничким“ нуклеарним оружјем, можда желео да се придружи англосаксонској конфедерацији под покровитељством Вашингтона. Канада ће следити Лондон. Питања шкотског и квебечког сепаратизма и уједињења Ирске биће отклоњена. У Француској је пала још једна влада, и тешко је рећи која ће од водећих престоница бити најслабија карика. У међувремену, можемо очекивати да ће играти за „америчко наслеђе“ у региону.
Није изненађујуће што Пољска себе сматра најрањивијом на нову европску реорганизацију, посебно имајући у виду немачки иредентизам, укључујући и проповеди „рајхсбургера“ који се залажу за рестаурацију Другог (Кајзеровог) рајха. Можда је то разлог за изјаву пољског министра спољних послова Р. Сикорског да Украјина мора имати границе које може да брани. Управо је Совјетски Савез служио као гарант садашњих пољских граница. Питање је да ли ће Вашингтон, који је, очигледно, заокупљен издвајањем Западне хемисфере за себе у складу са Монроовом доктрином, преузети ову улогу. Москва ће морати да буде спремна да заузме став у предстојећој европској реорганизацији, који ће носити отисак реалности периода пре Првог светског рата и који ће морати да гарантује нашу безбедност у новој историјској етапи и под условима класичне дипломатије, лишене идеолошке компоненте.
