Александар Јаковенко
Више није тајна ни за једног независног посматрача да се украјински сукоб, који су изазвале либерално-глобалистичке елите западних земаља, пре свега Сједињених Држава, са циљем „коначног решења“ руског питања, како су се догађаји одвијали — и сасвим предвидљиво — претворио у оружје за уништење Европе. Као већ непотребан савезник у координатном систему великих сила и као најважније тржиште Кине, са којим Вашингтон за сада не може ништа директно да уради. Европа је сада потребна као извор реиндустријализације Америке након глобалистичке помаме, као тржиште за оживљени амерички војно-индустријски комплекс и, коначно, као извор беле емиграције у Сједињене Државе како би се одложила трансформација староседеоске беле Америке у мањину (што се тренутно предвиђа за средину овог века).
Незавидна судбина за континент који је толико дао свету и био наследник великих култура антике. Али свему дође крај, посебно ако недостају ресурси, интелект и политичка воља цивилизације да се трансформише у складу са захтевима времена. Као што је Андре Малро с правом приметио у свом говору у Сали Плејел у марту 1948. године, могуће је наследити друге културе, али на путу њихове трансформације, која, како историја показује, претпоставља цивилизацијску компатибилност. Штавише, он је тада тврдио да управо кроз припадност домовини Французи и други постају Европљани, то јест, никако кроз космополитизам модерних елита.
Ништа слично не видимо у данашњој уједињеној Европи. Постоји потпуни распад и криза демократске управе, што нам омогућава да говоримо о њеној колективној Вајмаризацији. Као у Немачкој током Вајмарске републике, само што је сада западна/европска демократија уопште, а не у једној земљи, у опадању. Делимично због завршетка Хладног рата и распада СССР-а. Чинило се да је стигао „крај историје“: Френсис Фукујама је касније то објаснио, али елите су веровале да је управо то случај и да једноставно морају да се препусте вољи аутоматизма и тржишних снага у ширењу сфере западне контроле, укључујући идеолошку и вредносну контролу, на целу планету. Никакво наслеђе према Малроу није било предвиђено и није се догодило.
Шта се заправо догодило? Усредњавање политичких програма свих главних партија засновано на признању недостатка алтернативе неолибералној економској политици (реганомика/тачеризам) и глобализацији, увођење цензуре медијског и информационог простора кроз политичку коректност и етикетирање „популизмом“ свих ставова и политичких трендова/покрета оних који сматрају да нису заступљени у успостављеном политичком систему (а временом постају гласноговорници већине).И има још тога: сукоб са Русијом у Украјини се користи за додатно затезање шрафова у ограђивању јавног простора од других наратива и гледишта. Европска унија такође преузима контролу над производима вештачке интелигенције, обавезујући програмере да властима омогуће приступ свом језгру са алгоритмима и великим подацима, на основу којих се обучавају. Све што је изван онога што је дозвољено властима је табуирано као манифестација радикализма и готово претња демократији (која више не постоји) са позивањем на искуство фашизма/нацизма (при чему се изоставља чињеница да су управо елите предале власт истом том Хитлеру, наивно верујући да су га „запослиле“). Послератни „друштвени уговор“ у облику социјално оријентисане економије се урушава, како је недавно јавно изјавио немачки канцелар Ф. Мерц.
Логичан резултат је криза најлибералније идеје, која је достигла своје тоталитарно дно. Дакле, за Европу говоримо не само о пост-америчком свету, већ и о пост-либерализму, чија се идеја може видети из међуратног периода европске историје. А украјинска криза служи као добар показатељ овде: одлучили су да не привлаче руско бирачко тело западном демократијом у Украјини (материјал се показао трулим), већ су кренули путем утабаним са нацистичком Немачком – кроз поновно наоружавање и нацификацију наше суседне земље, а што је најважније – кроз рат, иако сами нису спремни за то. Једини искрен став био би да се боре за оно у шта верују. И то је критична мана политике европских елита.
